уторак, 01. април 2014.

Пјесме

Осман Ђикић






О животу и о смрти Османа Ђикића




"Јуче нам је стигла тужна вест да је Осман Ђикић, једна од најистакнутијих личности у Босни и Херцеговини, познати песник и поборник Српства међу нашом браћом муслиманима, преминуо.

Млад, пун полета, у 34. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек у чијим је рукама био онај златан конац политички који би Српском Народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.

Осман Ђикић родио се у Мостару у честитом дому Ђикића. Основну школу и пет разреда гимназије свршио је у свом родном месту. Жив, пун најлепшег младићског темперамента, искрен и отворен у оним идеалима којима се данас загревају све млађе генерације културних Муслимана у Босни и Херцеговини, јаван поборник мисли: да су сви или бар огромна већина Муслимана босанско-херцеговачких чисте српске крви, — Осман је у најранијем детињству осетио сву тежину сурове политике коју је водио Венијамин Калај у правцу денационалисања Српског Народа у Босни и Херцеговини.

Стварајући "велику Хрватску", помоћу које покушава босанско-херцеговачка влада и данас да германизира босанско-херцеговачки живаљ, — Венијамин Калај је најнемилосрдније прогањао све људе, који би се испољили као отворени Срби. Још су горе пролазили оно неколико Муслимана који су бољу будућност Босне и Херцеговине гледали само у братском, заједничком и солидарном политичком раду са Србима православне вере. А најжалосније се приказала политика Калајева кад је почела прогањати децу, ђаке реалке и гимназије, који су, својом чистом душом, величали славну прошлост Српског Народа а сневали о његовој будућности.

Осман Ђикић је био први на биљези. По наредби земаљске владе, професорски савет истера младог Ђикића из школе, јер "својим поношењем погубно дјела на школску младеж". А то, "поношење" Османово састојало се у томе што је проникнуо у ту историјску истину: да су Срби и Православни и Муслимани браћа двеју вера!

Пок. Аћим Чумић, чувени министар и тихи национални радник српски, који је имао најлепших национално-политичких концепција, прими на себе бригу о Осману. Он га пошље у Цариград ради усавршавања у турском, француском и немачком језику и ради завршења гимназије. По повратку из Цариграда, пок. Чумић му саветова да се упише у Трговачку Академију, коју Осман, уз пуно симпатије својих професора и својих другова, сврши са врло добрим успехом. Као свршени ђак Трговачке Академије, Осман је провео годину дана као волонтер у бечкој лендербанци, па је изабран за књиговођу Српске Банке у Брчком у Босни. Ту у Брчком се оженио Српкињом, малом Зором, а потом ступи за књиговођу Српске Банке у Сарајеву, где је провео неколико година, радећи своје канцеларијске послове најсавесније, проводећи ванканцеларијско време у живом политичком раду, на српској журналистици, као уредник Босанско-Херцеговачког Гласника, као помоћник уредника Српске Ријечи, као сарадник Народа, Мусавата, Отаџбине, Босанске Виле, у којој је прву песму испевао и где се први пут обележио Србином.

У последње време, Осман је био уредник листа Гајрет, који излази као орган муслиманског, просветног, потпорног друштва "Гајрета", па уредник Самоуправе и секретар "Гајрета".

Прекомерни рад и непрекидно напрезање, а уз то превелика осетљивост, што његови вероисповедници, Муслимани, поклекују пред босанско-херцеговачком владом, и што не увиђају да им је једини спас у заједничкој акцији са Србима православне вере, — положили су Османа у тужни гроб, над којим данас плаче сав Српски Народ и православни и муслимански и сав честит свет у Босни и Херцеговини.

Многобројни познаници Османови јаукнуће од искреног бола за једним од најдивнијих пријатеља и поштеним другом.

Јадни Османе, нека ти је лака земља, којој си сав век посветио и за коју си тако несебично, мудро и поштено радио!"

Јован Дучић



Политика, 18. март 1912.





Српски књижевник и публицист, уредник "Самоуправе" и "Гајрета", чиновник друштва "Гајрета", и енергични и агилни вођа младе муслиманске демократије Осман Ђикић преминуо је. Црна вијест о његовој раној смрти дубоко је потресла и нас и све пријатеље слободе и прогреса у земљи нашој, која се увија као гуја у процијепу под неиздржљивим теретима колонијског положаја. Његова је рана и трагична смрт као даровита, образована и просвјећена јавног радника, као одушевљена родољуба и демократа, национални и општи губитак за нашу отаџбину.

Рођен у Мостару 6. јануара 1879. године, он је још као ђаче у гимназији инстинктивно осјетио сву навалу туђинаца и пропаговање њихових идеја које нису носиле у себи слободу и напредак земљи и народу. Иако исправан Муслиман, какав је увијек био и остао до гроба, прожет дубоким увјерењем да српска национална мисао више него иједна друга на Словенском Југу садржи у себи отпора и борбености против туђинске навале и порабоћавања, он је пригрлио српску народност, да се доцније у њој образује и васпита и да јој остане вјеран и одан до хладног гроба. Како ли нам тек изгледа чист и кристалан карактер Османа Ђикића кад погледамо ову нашу стално потресену, збуњену и мутну националну средину, у којој многи заспу као челични Срби, а пробуде се као фанатични Хрвати или обратно! Њему није требало тепати нити га обасипати милоштама, он је био и остао дубоко освијештен и освједочен Србин Муслиман.

Покојни Ђикић послије петог разреда гимназије у Мостару, отишао је преко Биограда у Цариград, гдје је провео три године на гимназијским наукама. Иза свршеног школовања у Цариграду, вратио се је у Биоград, гдје је свршио Трговачку академију и постао банкарски чиновник, док није 1909. године изабран за чиновника друштва "Гајрета", на којем га је положају ових дана и неумитна смрт дочекала. Радећи живо и неуморно за свој ужи дио народа, за Муслимане, и као књижевник и публициста и као чиновник "Гајрета" и јавни радник, он је носио у души својој српски национални програм и није никад заборављао на опште и крупне народне идеале и интересе. Као просвјећен интелектуалац и демократ уздизао се је високо са својим погледима и увјерењима изнад своје уже средине која се гуши у феудализму. Осман Ђикић био је једини Муслиман у земљи који није у напредовању и економској слободи српског кмета гледао пропаст муслиманског дијела нашег народа. Осјећао је са топлим симпатијама све потребе и невоље широких народних маса, нарочито муслиманских тежака, и оснивањем "Самоуправе" тежио је да се политика муслиманског дијела нашег народа демократизује и да се у запуштене слојеве народне унесе знање и просвијећеност. У тим племенитим и родољубивим тежњама прекратила му је немила рука смрти млади живот, и његова умивена и симпатична "Самоуправа" не лепрша се више кроз Сарајево и Босну.


Сав његов духовни живот, сав његов публицистички и новинарски рад, сва његова лака и весела поезија ("Ашиклије" и др.) својина су наше, српске књижевности. Све је то наша драгоцјена духовна тековина и драги спомени на прерано преминулог покојника. И, напошљетку, да, нагласимо једну истину: откад је српства и муслиманства није нико као Осман Ђикић ово двоје тако солидно и хармонично сјединио и измирио у својој отменој души.


Некролог мостарском пјеснику објављен је непотписан на уводном мјесту Отаџбине, 11/1912, бр. 70






Кад цикне шара...

Кад цикне шара...
(М. С……..у)

Кад цикне шара, и убојни мачи
Обоје крвљу кршно стј’ење твоје,
О, тада, тада и ја ћу се таћи
Балчака свј’етле димискије своје.

Ал’ прости мајко, домовино мила,
Прва је жртва, што од мене мрије
— Син срца твога ког си одгојила
На срам и жалост кршева твојије’!