Сан
У дубокој тмини полуноћи глухе,
Васиона ц’јела кад се у сан сведе,
Кад и вјетрић усне на гранчице сухе,
На небеском своду зв’јездице блиједе.
Љепша, него зора у гримизној този,
Кад прољетног јутра с истока се јави,
Злаћане се власи разасули њојзи
Полунагим т’јелом, а на њеној глави
Од румене руже, љубице плаветне
И бијеле лале в’јенац од три боје,
Крилата дјевојка, сред ливаде цв’јетне
У сну ми се јави, б’јеле руке своје
Притискујућ’ она на пребујне груди,
Као пој анђела, пуну рајског миља
Помјешану тугом пјесмицу разбуди,
И кроз поноћ н’јему дуго ју је вила.
Појала је славу пређа мојих давни’,
И моћ Србинову Душанова доба,
Појала је храброст бориоца славни’
С’ Косова крвава, - Србинова гроба.
А кад туга веља помути јој очи,
Из очију када горка суза лину,
А из грудих њени кроз тишину ноћи
Пун чемера уздах кад се к небу вину,
- Тад запоја раздор браће једнокрвне,
Што рад вјерске мржње крвнички се клаше,
Тад појаше дјева оне дане црне,
Кад брат брата клетим душманином зваше.
И умуче пјесма, изумр’јеше гласи,
Сред ливаде шарне, као мрамор сињи,
Гледах дјеву бајну, вихор са уздаси,
С’ грудих јој се вије зрака по пучини!
И за тренут она стајала је тако,
К’о
статуа ледна без животног знака,
Док јој око опет заблиста се жарко,
И на лицу засја пуна наде зрака.
Тад јој поглед благи на менека паде,
И лагано своја разви б’јела крила,
И кад мене стиже, покрај мене стаде
И рече ми: ја сам твога рода вила!
- Трновита ј’ стаза, којом ти се крећеш,
Ал’ пут к правди ув’јек препин је тешкоће,
Устрајно ступај, срећно њега пређеш,
А будућност љепша, пуна среће доће.
Устрај, не очајај, света ј’ је стаза ова,
Аллах вјечни даће и браћа тровјерна
Вјером разбраћена, збратиће се с’ нова,
И винуће српским колом загрљена.
А с’ истока рујна заблистаће зора,
Чиста, као чедо кад на свијет пане,
А слободе поклич про поља и гора
Напуњаће миљем све Србинске стране. -
То изрече вила, па у облак пр’ну,
А с’ очију мојих сан се тешки диже;
Звјездице се сјајне по небесим трну,
Славуј зори химне милогласне ниже.
Нема коментара:
Постави коментар