Хабул ватани минел имâн

Хабул ватани минел имâн

“О, мили доме, како те се сјећам

С болом у души, срцем пуним јада,

О, како милу успомену рађа

Цвијетак дивљи роднога ми града!

Јест, срцу моме милије је много

Дивља и пуста родна груда моја,

Већ плодна поља и цвјетни лузи,

Гдје нарав пружа сва богатства своја.

О, мили доме, гдје обасја мене

Први пут зрачак нашег сунца врућа,

Да л’ још те када твоје вјерно чедо

Вид’јет ил умр’јет од силна чезнућа?”

Тако су некад над постељам’ болни,

С уздахом тешким и бескрајним болом,

Асхаби-кјирам уздисали тужно,

За својом слатком родном грудом голом.

Тако си тужили за Меком,

Кад ради мушрићкиј’ зâла

Мораше хиџрет чинит у Медину,

Што им је братског уточиста дала.

Тужаху тако и лијаху сузе,

За домом својим, успоменама драгим,

О чему су гласи Пејгамберу стигли,

И  не пр’јекорно, већ ријечим благим.

Божји ресул о том зборит стаде

Крај родни како благо је највеће

И дом свој љубит дужност је Муслимана,

„Хабул ватани минел имâн!”- рече.

                                             (1910.)