уторак, 01. април 2014.

Пјесме

Осман Ђикић






О животу и о смрти Османа Ђикића




"Јуче нам је стигла тужна вест да је Осман Ђикић, једна од најистакнутијих личности у Босни и Херцеговини, познати песник и поборник Српства међу нашом браћом муслиманима, преминуо.

Млад, пун полета, у 34. години живота, морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек у чијим је рукама био онај златан конац политички који би Српском Народу створио парламентарну већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.

Осман Ђикић родио се у Мостару у честитом дому Ђикића. Основну школу и пет разреда гимназије свршио је у свом родном месту. Жив, пун најлепшег младићског темперамента, искрен и отворен у оним идеалима којима се данас загревају све млађе генерације културних Муслимана у Босни и Херцеговини, јаван поборник мисли: да су сви или бар огромна већина Муслимана босанско-херцеговачких чисте српске крви, — Осман је у најранијем детињству осетио сву тежину сурове политике коју је водио Венијамин Калај у правцу денационалисања Српског Народа у Босни и Херцеговини.

Стварајући "велику Хрватску", помоћу које покушава босанско-херцеговачка влада и данас да германизира босанско-херцеговачки живаљ, — Венијамин Калај је најнемилосрдније прогањао све људе, који би се испољили као отворени Срби. Још су горе пролазили оно неколико Муслимана који су бољу будућност Босне и Херцеговине гледали само у братском, заједничком и солидарном политичком раду са Србима православне вере. А најжалосније се приказала политика Калајева кад је почела прогањати децу, ђаке реалке и гимназије, који су, својом чистом душом, величали славну прошлост Српског Народа а сневали о његовој будућности.

Осман Ђикић је био први на биљези. По наредби земаљске владе, професорски савет истера младог Ђикића из школе, јер "својим поношењем погубно дјела на школску младеж". А то, "поношење" Османово састојало се у томе што је проникнуо у ту историјску истину: да су Срби и Православни и Муслимани браћа двеју вера!

Пок. Аћим Чумић, чувени министар и тихи национални радник српски, који је имао најлепших национално-политичких концепција, прими на себе бригу о Осману. Он га пошље у Цариград ради усавршавања у турском, француском и немачком језику и ради завршења гимназије. По повратку из Цариграда, пок. Чумић му саветова да се упише у Трговачку Академију, коју Осман, уз пуно симпатије својих професора и својих другова, сврши са врло добрим успехом. Као свршени ђак Трговачке Академије, Осман је провео годину дана као волонтер у бечкој лендербанци, па је изабран за књиговођу Српске Банке у Брчком у Босни. Ту у Брчком се оженио Српкињом, малом Зором, а потом ступи за књиговођу Српске Банке у Сарајеву, где је провео неколико година, радећи своје канцеларијске послове најсавесније, проводећи ванканцеларијско време у живом политичком раду, на српској журналистици, као уредник Босанско-Херцеговачког Гласника, као помоћник уредника Српске Ријечи, као сарадник Народа, Мусавата, Отаџбине, Босанске Виле, у којој је прву песму испевао и где се први пут обележио Србином.

У последње време, Осман је био уредник листа Гајрет, који излази као орган муслиманског, просветног, потпорног друштва "Гајрета", па уредник Самоуправе и секретар "Гајрета".

Прекомерни рад и непрекидно напрезање, а уз то превелика осетљивост, што његови вероисповедници, Муслимани, поклекују пред босанско-херцеговачком владом, и што не увиђају да им је једини спас у заједничкој акцији са Србима православне вере, — положили су Османа у тужни гроб, над којим данас плаче сав Српски Народ и православни и муслимански и сав честит свет у Босни и Херцеговини.

Многобројни познаници Османови јаукнуће од искреног бола за једним од најдивнијих пријатеља и поштеним другом.

Јадни Османе, нека ти је лака земља, којој си сав век посветио и за коју си тако несебично, мудро и поштено радио!"

Јован Дучић



Политика, 18. март 1912.





Српски књижевник и публицист, уредник "Самоуправе" и "Гајрета", чиновник друштва "Гајрета", и енергични и агилни вођа младе муслиманске демократије Осман Ђикић преминуо је. Црна вијест о његовој раној смрти дубоко је потресла и нас и све пријатеље слободе и прогреса у земљи нашој, која се увија као гуја у процијепу под неиздржљивим теретима колонијског положаја. Његова је рана и трагична смрт као даровита, образована и просвјећена јавног радника, као одушевљена родољуба и демократа, национални и општи губитак за нашу отаџбину.

Рођен у Мостару 6. јануара 1879. године, он је још као ђаче у гимназији инстинктивно осјетио сву навалу туђинаца и пропаговање њихових идеја које нису носиле у себи слободу и напредак земљи и народу. Иако исправан Муслиман, какав је увијек био и остао до гроба, прожет дубоким увјерењем да српска национална мисао више него иједна друга на Словенском Југу садржи у себи отпора и борбености против туђинске навале и порабоћавања, он је пригрлио српску народност, да се доцније у њој образује и васпита и да јој остане вјеран и одан до хладног гроба. Како ли нам тек изгледа чист и кристалан карактер Османа Ђикића кад погледамо ову нашу стално потресену, збуњену и мутну националну средину, у којој многи заспу као челични Срби, а пробуде се као фанатични Хрвати или обратно! Њему није требало тепати нити га обасипати милоштама, он је био и остао дубоко освијештен и освједочен Србин Муслиман.

Покојни Ђикић послије петог разреда гимназије у Мостару, отишао је преко Биограда у Цариград, гдје је провео три године на гимназијским наукама. Иза свршеног школовања у Цариграду, вратио се је у Биоград, гдје је свршио Трговачку академију и постао банкарски чиновник, док није 1909. године изабран за чиновника друштва "Гајрета", на којем га је положају ових дана и неумитна смрт дочекала. Радећи живо и неуморно за свој ужи дио народа, за Муслимане, и као књижевник и публициста и као чиновник "Гајрета" и јавни радник, он је носио у души својој српски национални програм и није никад заборављао на опште и крупне народне идеале и интересе. Као просвјећен интелектуалац и демократ уздизао се је високо са својим погледима и увјерењима изнад своје уже средине која се гуши у феудализму. Осман Ђикић био је једини Муслиман у земљи који није у напредовању и економској слободи српског кмета гледао пропаст муслиманског дијела нашег народа. Осјећао је са топлим симпатијама све потребе и невоље широких народних маса, нарочито муслиманских тежака, и оснивањем "Самоуправе" тежио је да се политика муслиманског дијела нашег народа демократизује и да се у запуштене слојеве народне унесе знање и просвијећеност. У тим племенитим и родољубивим тежњама прекратила му је немила рука смрти млади живот, и његова умивена и симпатична "Самоуправа" не лепрша се више кроз Сарајево и Босну.


Сав његов духовни живот, сав његов публицистички и новинарски рад, сва његова лака и весела поезија ("Ашиклије" и др.) својина су наше, српске књижевности. Све је то наша драгоцјена духовна тековина и драги спомени на прерано преминулог покојника. И, напошљетку, да, нагласимо једну истину: откад је српства и муслиманства није нико као Осман Ђикић ово двоје тако солидно и хармонично сјединио и измирио у својој отменој души.


Некролог мостарском пјеснику објављен је непотписан на уводном мјесту Отаџбине, 11/1912, бр. 70






Кад цикне шара...

Кад цикне шара...
(М. С……..у)

Кад цикне шара, и убојни мачи
Обоје крвљу кршно стј’ење твоје,
О, тада, тада и ја ћу се таћи
Балчака свј’етле димискије своје.

Ал’ прости мајко, домовино мила,
Прва је жртва, што од мене мрије
— Син срца твога ког си одгојила
На срам и жалост кршева твојије’!





понедељак, 31. март 2014.

Ашик оста на те очи



Ашик оста на те очи

Ашик оста' на те очи,
На те двије тамне ноћи,
Ој, кадуно, коно моја
Не исходи на пенџере,
Не исходи, не пркоси.
Твој ме поглед изазива,
Срцу моме не да мира.

Не исходи, не пркоси!
Немој да те ђаво носи!
Ај, јер тако ми Рамазана
Биће чуда једног дана,
У двор ћу ти провалити,
Сто ћу чуда починити,
Док одају нађем твоју
У одаји тебе, љубав моју.

Ај, изгришћу ти усне рујне
И образе твоје бујне,
Испићу ти ока оба.
Бићеш моја све до гроба.
Ај, бићеш моја све до гроба.












Сихирбаз дјевојка




Сихирбаз дјевојка

Ој, дјевојко, ој, шејтане,
Три године мене вараш,
Сихиром ми очи чараш,
Ој, дјевојко, ој, шејтане!

Ој, дјевојко, ој шејтане,
Три године, - тешке ране!
Долазих ти у бостане.
У самоћи, сваке ноћи,
Љубих твоје црне очи,
Ој, дјевојко, ој шејтане!

Ој, дјевојко, ој шејтане,
Три године тепаш мени:
Алкат-мере мој милени!
Ој, дјевојко, ој шејтане,!
Ја сам теби вјеровао -
Севдисао, уздисао,
А нијесам јадник знао, -
Да тројицу јоште вараш,
Сихиром им очи чараш
Ој, дјевојко, ој шејтане,







Сарајево огњем изгорило



Сарајево огњем изгорило

Сарајево огњем изгорило,
Што си моје срце заробило,
Заробило, у зиндан турило,
Кад ти ништа није учинило!
Осим што је јаче закуцало,
Кад је око Злату угледало!
Осим што је огњем успламтјело,
Кад је усна дотакла јој чело!
Осим што је пјесму разбудило,
Кад је јање на крилу усилно!
Осим што је тешко уздахнуло,
Кад је јарко сунце грануло, -
И лијепо чедо одбјегнуло!








Ашик деда



Ашик деда

Кузум, олум, дјевојчице,
Голубице,
Погледај ме деду стара
Ихтијара!

Погледај ме, не бој ми се,
Не плаши се
Моје с’једе, дуге браде,
Мелек-заде.

Коркма евлад, коркма џанум,
Кучук-ханум!
Сарука се не бој мога
Зеленога!

Ни под њиме б’јела власа,
Преко паса,
Нит рутаве антерије
Од кутније!

Не плаши се, гукни једну
Речцу чедну,
Ја ћу сарук одмотати
И продати,

Стамболски ћу фес купити,
Накривити
На обрву и над око
Понизоко.

С’једу браду обријаћу,
Ошишаћу
Густе праме б’јела власа,
Преко паса.

Антерију ја ћу свући,
И обући
Сај-чакшире са копчама,
Са гранама!

И копаран пеша златни’,
Трокантани
Траболос ћу опасати,
-Дилбер стати!

Кузум, олум, дјевојчице,
Голубице,
Смилуј ми се деди стару
Ихтијару!











Ашик булбул




Ашик булбул

У хаз-багчи ђул ђулио,
Џанум, кузум,
Ђул ђулио, мирисао,
Татли бенум!

На том ђулу булбул виј’о
Кајде јасне,
У севдаху проводио
Часе красне.

Али дође саук-бура
Једног дана,
И потрга гонџа-цв’јетке
Ђулу с’ грана.

Тужио је булбул мали,
Сузе лио,
Ал’ извидат’ ђула није
Кадер био!

У хаз-багчи ђул венуо,
Ђанум, казум!
Крај њег булбул издисао,
Татли бенум!