Моја мисао
Под ударом
тешким ја клонути нећу,
Што ми
скоро вријеме на уздарје носи,
Ни у часу
мучну вјечно небо клећу,
Нит ћу туга
сузом око да зароси.
Усуде,
потегни љуте биче своје,
Не
поштеди, шибај, нек крв лије врела!
Али никад
мисли не помути моје
Нит очајем
ведра набора ми чела.
Ја сам као
стијена сурих наших брда
На којој
се муња с громовима бије,
Али она
стоји непомична тврда
И пркосећ
главу у облаке вије.
Јест’ ја
чела ведра и мушкога ока,
Очекујем
тешке часове искушења;
Ја ћу у
смрт поћи јуначкога крока -
Без суза и
ваја, с пуно прегорјења!
Ал из крви
моје као олуј јаки,
Мисо ће се
винут прô наших планина
Оживиће брда,
планут камен сваки,
Освета ће
љута стићи душманина.
(1910.)
Нема коментара:
Постави коментар