Сарајка Алмаза
Из пјесама “Ашиклије”
Разбоље се Сарајка Алмаза,
Од вèрèма, најтежег мараза.¹)
Писале јој хоџе Сарајлије,
И дервиши из Синан-текије. ²)
Баке су јој страву саљевале,
И крајчицу њојзи ос’јецале.
Л’јечила је четири хећима,
Који ‘но су у
Стамболу били,
И хећимски илум³) научили
Давали јој свакаква лијека,
Да је кабил,⁴) од тице млијека.
Ал залуду, фајде не имаде,
Гине, вене, злато нехарато.
Крај ње сједи остарјела мајка,
Гледа чедо, гледа лице бл’једо.
Срце јој се у грудима пара,
Сузе крије, ћерку разговара:
“Још два, три дни, материно благо
Мајци чедо оздравиће драго!
Што си тужна, моја мезјимице,
Осмјехни се и разведри лице!”
Ћерка мајку боно погледује,
Осмјехом се горким осмјехује:
“Мајко моја, родитељу мио,
Вакти-сахат⁵) мој се приближио!
Нит ме л’јечи, нит ми салијевај,
Већ ћефине⁶) за мејита⁷) спремај!
Није кабил излијечит’ мене, -
Груди су ми ледом залеђене,
Јер у њима срце није више!
Црне ми га очи уграбише,
Црне очи момка јабанџије, ⁸)
Ах, без срца кабил живјет’ није!”
Јануара 1903.
Осман А. Ђикић
¹) Мараз – болест;
²) Синан-текија – У Сарајеву има једна текија под тим
именом;
³)Илум – знање;
⁴)Кабил – могуће;
⁵)Вакти-сахат
– суђени час;
⁶)Ћефин –
бијело платно, у које Муслимани завијају мртваце;
⁷)Мејит -
мртвац
⁸)Јабанџија
- странац
Босанска
Вила бр. 8 1903.
