На гробљу

На гробљу

Дивно и мило свануло јутро,

МИЛЕНЧЕ јасне прољетне зоре,

Сунашце јарко весело сија

И златно небо - бескрајно море.

Природа ц’јела раскошјем блиста,

Мирисни лахор тихано пири,

А мали булбул пјесмице слатке

Кроз двери зрака у небо шири.

Овога - тако прекрасног јутра,

Ка гробу пођем прадједа свога -

Да скинем, тугу и чемер љути

На хладној раци са срца свога.

У гробље дођох, - мирно је свуда,

Ни живе душе не можеш чути,

Мирисно цв’јеће свуда се шири,

Пјевица слатких пуни су кути.

Лагано ступах на зелен-трави,

Док нађох башлик прадједа свога,

И сједнем доље на траву меку,

А суза капље са ока мога!

Туде сам плак’о  и низ’о  јаде,

Хладноме гробу, пепелу светом,

Док санак тешки на ме се свали

И заспах, тугом обузет клетом.

И гроба тад се уздиже сјенка,

Прилика мога прадједа мила,

У десној руци мач  јој се блиста,

А л’јеву тешким ланцем је свила

Ето ти - рече - пробери, што ћеш?

Слобода ј’ једно, а ропство друго,

С једним ћеш ув’јек господар бити,

А с другим вјечно зваће те: слуго!

Похитам брзо и мач јој кинем,

Ово је моје, повичем смјело,

А сјена ближе приступи к мени

И пољуб спусти на моје чело ….

Ја срећан скочим са мачем голим,

Но вјетрић дуну, а санак пр’ну,

И сјенка неста - свуда је тихо,

А мени туга опет се врну.