Минули су дани среће

Минули су дани среће

Минули су дани среће,

И дјетињства доба красно,

Увехло је росно цв’јеће

Угаснуло сунце јасно.

Усахла је пјесма врела

Из грудих му што се вила,

Око срца окорјела

Тама ми се густа свила.

Ведро чело облак скрива,

С усана ми посмјех прну,

Преста радост, шала жива,

Све у тмину оде црну.

Ох, да нисам јадник познô,

Теби М …… о, чедо моје,

Још ни сада не бих дознô

Сладогорка љубав што је!

Још и сад бих ја уживô

Ох, дјетињства радост свету.

И пјесмом се наслађивô,

И дивио овом св’јету.

                                (1899.)