* * *

  

*    *    *

Натуштена лица и погледа тавна,

Бескрајно се небо над свијетом крили,

А облаци густи зраке сунца сјајна

У копрене мрачне своје су увили.

Опуштена поља, маглом умотана

Мутан облак прате у висину сињу,

Кô да моле небо за зрак сунца сјајна

Да им с груди скине тешку маглуштину.

Сва природа мучи, и са страхом чека

Да ли ће се небо смиловати суро

Ал’ гле јато врана стиже из далека,

И весело гракће: : Дувај, оштра буро!”

                                                    (1904.)