Мураија

Мураија

Као стогодишњак под бременом љета,

Погурених леђа и погнуте главе

Ишао је журно између свијета,

Ко од тајне неке да је гоњен страве.

Кô ораси зноја, три педља дужине,

Теспих му у руци, па га звека стоји,

Помичу се усне, души из дубине

Сваки час се вину уздисаја роји.

Читаво му биће побожност је сама,

Куд год ходи смјерна дова му је друга,

Он не ради ништа, те на комшијама

Брига је, да божији не гладује слуга.

Ко њега не позна? Свак га зна и штује,

Стога му се и сад свак уклања с пута,

Многи га поздравља, ал он кô не чује

Нити види кога, гре врата погнута.

Наједанпут стаде, саже се лијено,

Па подиже увис једну хурму с тала.

“Хеј, народе, почуј, нешто ј’ изгубљено,

Ево, хурма једна неком је испала!”

Па чија је хурма нек’ је узме ево!

Јер ја нећу нит ми треба туђег хака!”

Тако он збораше а десно и лијево

Задивљавала је свијет правда така.

Ал ненадног чуда! Смјерни и праведни

Ненадно се трже и испарави лако,

Од страха га проби зној крупни и ледни,

А запрепаштено гледао је свако

Над згрбљеним леђима овог праведника

Кад камџија једна бича писка стаде,

Ал’ нико с’ не маче нит се зачу вика,

Све остаде мирно, јер свак препознаде

Хазрети Омера, исламског владара,

Који исправи леђа праведнога

И срдито рече: “Да је кеса пара

Мјесто хурме била, господара свога

Никад нашла не би. Нит би питô тада:

Кесу ову блага изгубио ко је?

Ево људи, добро упознајте сада

Мураилук шта је - Мураија то је!

                                              (1910.)