На Шћепан-граду

На Шћепан-граду

Суро, високо ст’јење у небо главу диже,

И мутним оком гледа у мрачне бездане дőље,

Одакле тихим шумом кристална Буна гмиже,

И тече кроз цв’јетне башче и дивље, голе дôље.

На врху оштрог ст’јења, гдје ор’о шири крила,

У давно некада доба диз’о  се бијели двор,

Славнога Херцега ту је палача некада била,

А сада пустош је мртва - џиновски црн је збор.

Ту су се некада давно шириле цв’јетне башче,

И грање мирисне липе густи је стерало хлад,

А сад се по дивљем кршу гдје која сјенка драче

Опазит једва може, - све мртво туде је сад.

О, свете рушевине, што сваки дан се губе,

Живота твога знаци и понор в’јечности тавне,

Да ли ће опет с’ тебе затрубит бојне трубе,
И засјат’ зраке јасне слободе оне давне!!