У домовини

У домовини

Емшерији и ахбабу: Алекси Шантићу

Опет ме ево, на твојијех груди,

Рођена грудо - мајко моја мила;

Животом срце опет ми се буди,

И пјесма ево порађа се чила.

Гле, сунце твоје опет грије мене,

О, како њежно злаћане му зраке

Загривају моје груди залеђене,

И дух ми дижу небу под облаке.

С висине сиње - сунцу испод крила -

Гледам те, гледам, мој премили доме.

Високе горе - станке б’јелих вила -

И родна поља, дубраве питоме.

Ту сједи Вележ, што високо гори

Диже се к небу и сунчаном сјају,

Свајког јутра оклен јасна зора зори,

И златног сунца зраке заблистају.

Ту Хум и Столац около се пењу,

К’о мртва стража што вјекове броји.

На суром кршу, на хладном камењу

Ја видим прошлост прадједова моји’.

О, кол’ко само, колико пута

Јуначка крвца протекла је током,

Куд сад пастир вере се и лута

За својим стадом - за овчицом кротком.

Јест. Суре ове и врлетне хриди

Нијема наша историја ту је,

На којој око вељу славу види,

Негдашњу славу миле груде моје!

Ту, дољхе хучна Неретва се пјени

Кроз цв’јетну башчу, што се Мостар зове,

И б’јесним хуком ко да прича мени

Свијетле приче славе Србинове.

Ту Бишће-поље. О, колико туде

Дивнијех српских витезова паше,

Слободу бранећ’ своје родне груде

Колико њиха млађан живот даше!

Гле, тамо доље, гдје из оних тмина

Сребрна Буна тихо се искрада,

И ко да бјежи од паклених џина,

Кроз цв’јетне башче нагло јури тада ….

Високо гори, у облак се дижу

Врлетне хриде кршевите, голе,

Гдје само лаки вихорови стижу,

И оро-тице гнијезде се холе.

На хридам тијем, гдје сад пустош влада,

Бујан живот некада се лио,

У густим сјенкама дебелога хлада

Голи се овај камен негда крио.

А красне ките витезова чили’

Јуначке туд су игре заметали,

Зидове оне, што с’ бршљани скрили

Негда су двором владалачким звали.

 Ах, бјеше негда, ал’ то бјеше давно,

Када Стјепан Вукчић влад’о је туна!

Ах, бјеше  негда - ал’ то вријеме славно

Још само знаде н’јема причат’ Буна!

О, свете слике, што вас око гледа,

Пуне л’ сте сјаја, пуне л’ веље славе!

О, да л’ смо ваша ми достојна чеда?!

Не, нисмо! Стидно сви погнимо главе!

                                                      (1901.)