петак, 28. март 2014.

На Шћепан-граду



На Шћепан-граду

Суро, високо ст’јење у небо главу диже,
И мутним оком гледа у мрачне бездане дőље,
Одакле тихим шумом кристална Буна гмиже,
И тече кроз цв’јетне башче и дивље, голе дôље.

На врху оштрог ст’јења, гдје ор’о шири крила,
У давно некада доба диз’о  се бијели двор,
Славнога Херцега ту је палача некада била,
А сада пустош је мртва - џиновски црн је збор.

Ту су се некада давно шириле цв’јетне башче,
И грање мирисне липе густи је стерало хлад,
А сад се по дивљем кршу гдје која сјенка драче
Опазит једва може, - све мртво туде је сад.

О, свете рушевине, што сваки дан се губе,
Живота твога знаци и понор в’јечности тавне,
Да ли ће опет с’ тебе затрубит бојне трубе,
И засјат’ зраке јасне слободе оне давне!!



Нема коментара:

Постави коментар