Дервиш

Дервиш

Ко сиње бескрајно море усијан п'јесак се стере,

Виш’ њега ломача гори и рига жераву живу.

Клонула нарав је ц'јела и стоји без наде, вјере

у даљини живот, бесвјесно страшној смрти на позиву.

Никаква дрвета нигдје, ниједног осјенка нема

гдјено би уморан путник спокојно одахнут’ мог'о,

нит’ хладног извора што'но слатки му напитак спрема,

одавно испи га жедни плам сунца огњенога.

Суморним полумртвим кроком по живој жерави гази,

сиједу погнуо главу, сунце га огњено пржи.

Без наде нарав је цијела, ал дервиш на Божјој стази

у Бога својег се нада и вјеру у њ чврсту држи.

Његово усахло око што самрт пред собом гледа

ниједном не плану гњевом нит’ усна његова када

похули Свевишњег Бога; с опекла лица му бл'једа

прочитат’ није се мог'о ни један изражај јада.

И гледај, када га веће и задња напусти снага,

и нога поклекну слаба и св'ест се мрачит’ поче,

на врео пијесак клече и усна прошапта блага:

”Опрости грјешнику мени, о Вишњи свијета Творче!”

И погле, у томе часу гдје челом пијесак таче,

хлађени студенац проври и бујно око њег’ цв'јеће

разави крунице шарне, а булбул појати заче

у грању лиснатих хурма и дивно зацари вече.

Клонули дервиш се прену, душа му оживје снова,

на сеџду Аллаху паде, на дар Му захвали вељи.

И приђе ужитку Божјег раскошног благослова,

штоно му издашно Аллах Свевишњи удијели.

О вјерни, никада немој у Бога изгубит наде,

нит хулит Свевишње Име на рубу пропасти своје,

јер Аллах куша нас често и многе патње нам даде,

ал’ никад сурвати неће у пропаст вјернике своје!