"Јуче нам је стигла тужна вест да је Осман
Ђикић, једна од најистакнутијих личности у Босни и Херцеговини, познати песник
и поборник Српства међу нашом браћом муслиманима, преминуо.
Млад, пун полета, у 34. години живота,
морао је оставити недовршене и врло важне послове, човек у чијим је рукама био
онај златан конац политички који би Српском Народу створио парламентарну
већину, а Босни и Херцеговини лепшу будућност.
Осман Ђикић родио се у Мостару у честитом
дому Ђикића. Основну школу и пет разреда гимназије свршио је у свом родном
месту. Жив, пун најлепшег младићског темперамента, искрен и отворен у оним
идеалима којима се данас загревају све млађе генерације културних Муслимана у
Босни и Херцеговини, јаван поборник мисли: да су сви или бар огромна већина
Муслимана босанско-херцеговачких чисте српске крви, — Осман је у најранијем
детињству осетио сву тежину сурове политике коју је водио Венијамин Калај у
правцу денационалисања Српског Народа у Босни и Херцеговини.
Стварајући "велику Хрватску",
помоћу које покушава босанско-херцеговачка влада и данас да германизира
босанско-херцеговачки живаљ, — Венијамин Калај је најнемилосрдније прогањао све
људе, који би се испољили као отворени Срби. Још су горе пролазили оно неколико
Муслимана који су бољу будућност Босне и Херцеговине гледали само у братском,
заједничком и солидарном политичком раду са Србима православне вере. А
најжалосније се приказала политика Калајева кад је почела прогањати децу, ђаке
реалке и гимназије, који су, својом чистом душом, величали славну прошлост
Српског Народа а сневали о његовој будућности.
Осман Ђикић је био први на биљези. По
наредби земаљске владе, професорски савет истера младог Ђикића из школе, јер
"својим поношењем погубно дјела на школску младеж". А то,
"поношење" Османово састојало се у томе што је проникнуо у ту
историјску истину: да су Срби и Православни и Муслимани браћа двеју вера!
Пок. Аћим Чумић, чувени министар и тихи
национални радник српски, који је имао најлепших национално-политичких
концепција, прими на себе бригу о Осману. Он га пошље у Цариград ради
усавршавања у турском, француском и немачком језику и ради завршења гимназије.
По повратку из Цариграда, пок. Чумић му саветова да се упише у Трговачку
Академију, коју Осман, уз пуно симпатије својих професора и својих другова,
сврши са врло добрим успехом. Као свршени ђак Трговачке Академије, Осман је
провео годину дана као волонтер у бечкој лендербанци, па је изабран за
књиговођу Српске Банке у Брчком у Босни. Ту у Брчком се оженио Српкињом, малом
Зором, а потом ступи за књиговођу Српске Банке у Сарајеву, где је провео
неколико година, радећи своје канцеларијске послове најсавесније, проводећи
ванканцеларијско време у живом политичком раду, на српској журналистици, као
уредник Босанско-Херцеговачког Гласника, као помоћник уредника Српске Ријечи,
као сарадник Народа, Мусавата, Отаџбине, Босанске Виле, у којој је прву песму
испевао и где се први пут обележио Србином.
У последње време, Осман је био уредник
листа Гајрет, који излази као орган муслиманског, просветног, потпорног друштва
"Гајрета", па уредник Самоуправе и секретар "Гајрета".
Прекомерни рад и непрекидно напрезање, а уз
то превелика осетљивост, што његови вероисповедници, Муслимани, поклекују пред
босанско-херцеговачком владом, и што не увиђају да им је једини спас у
заједничкој акцији са Србима православне вере, — положили су Османа у тужни
гроб, над којим данас плаче сав Српски Народ и православни и муслимански и сав
честит свет у Босни и Херцеговини.
Многобројни познаници Османови јаукнуће од
искреног бола за једним од најдивнијих пријатеља и поштеним другом.
Јадни Османе, нека ти је лака земља, којој
си сав век посветио и за коју си тако несебично, мудро и поштено радио!"
Јован Дучић
Политика, 18. март 1912.
Српски књижевник и публицист, уредник
"Самоуправе" и "Гајрета", чиновник друштва
"Гајрета", и енергични и агилни вођа младе муслиманске демократије
Осман Ђикић преминуо је. Црна вијест о његовој раној смрти дубоко је потресла и
нас и све пријатеље слободе и прогреса у земљи нашој, која се увија као гуја у
процијепу под неиздржљивим теретима колонијског положаја. Његова је рана и
трагична смрт као даровита, образована и просвјећена јавног радника, као
одушевљена родољуба и демократа, национални и општи губитак за нашу отаџбину.
Рођен у Мостару 6. јануара 1879. године, он
је још као ђаче у гимназији инстинктивно осјетио сву навалу туђинаца и
пропаговање њихових идеја које нису носиле у себи слободу и напредак земљи и
народу. Иако исправан Муслиман, какав је увијек био и остао до гроба, прожет
дубоким увјерењем да српска национална мисао више него иједна друга на
Словенском Југу садржи у себи отпора и борбености против туђинске навале и
порабоћавања, он је пригрлио српску народност, да се доцније у њој образује и
васпита и да јој остане вјеран и одан до хладног гроба. Како ли нам тек изгледа
чист и кристалан карактер Османа Ђикића кад погледамо ову нашу стално
потресену, збуњену и мутну националну средину, у којој многи заспу као челични
Срби, а пробуде се као фанатични Хрвати или обратно! Њему није требало тепати
нити га обасипати милоштама, он је био и остао дубоко освијештен и освједочен
Србин Муслиман.
Покојни Ђикић послије петог разреда
гимназије у Мостару, отишао је преко Биограда у Цариград, гдје је провео три
године на гимназијским наукама. Иза свршеног школовања у Цариграду, вратио се
је у Биоград, гдје је свршио Трговачку академију и постао банкарски чиновник,
док није 1909. године изабран за чиновника друштва "Гајрета", на
којем га је положају ових дана и неумитна смрт дочекала. Радећи живо и неуморно
за свој ужи дио народа, за Муслимане, и као књижевник и публициста и као
чиновник "Гајрета" и јавни радник, он је носио у души својој српски
национални програм и није никад заборављао на опште и крупне народне идеале и
интересе. Као просвјећен интелектуалац и демократ уздизао се је високо са
својим погледима и увјерењима изнад своје уже средине која се гуши у
феудализму. Осман Ђикић био је једини Муслиман у земљи који није у напредовању
и економској слободи српског кмета гледао пропаст муслиманског дијела нашег
народа. Осјећао је са топлим симпатијама све потребе и невоље широких народних
маса, нарочито муслиманских тежака, и оснивањем "Самоуправе" тежио је
да се политика муслиманског дијела нашег народа демократизује и да се у
запуштене слојеве народне унесе знање и просвијећеност. У тим племенитим и
родољубивим тежњама прекратила му је немила рука смрти млади живот, и његова
умивена и симпатична "Самоуправа" не лепрша се више кроз Сарајево и
Босну.
Сав његов духовни живот, сав његов
публицистички и новинарски рад, сва његова лака и весела поезија
("Ашиклије" и др.) својина су наше, српске књижевности. Све је то
наша драгоцјена духовна тековина и драги спомени на прерано преминулог
покојника. И, напошљетку, да, нагласимо једну истину: откад је српства и
муслиманства није нико као Осман Ђикић ово двоје тако солидно и хармонично
сјединио и измирио у својој отменој души.
Некролог мостарском пјеснику објављен је
непотписан на уводном мјесту Отаџбине, 11/1912, бр. 70
