Ашик оста на те очи

Ашик оста на те очи

Ашик оста' на те очи,

На те двије тамне ноћи,

Ој, кадуно, коно моја

Не исходи на пенџере,

Не исходи, не пркоси.

Твој ме поглед изазива,

Срцу моме не да мира.

Не исходи, не пркоси!

Немој да те ђаво носи!

Ај, јер тако ми Рамазана

Биће чуда једног дана,

У двор ћу ти провалити,

Сто ћу чуда починити,

Док одају нађем твоју

У одаји тебе, љубав моју.

Ај, изгришћу ти усне рујне

И образе твоје бујне,

Испићу ти ока оба.

Бићеш моја све до гроба.

Ај, бићеш моја све до гроба.

Сихирбаз дјевојка

Сихирбаз дјевојка

Ој, дјевојко, ој, шејтане,

Три године мене вараш,

Сихиром ми очи чараш,

Ој, дјевојко, ој, шејтане!

Ој, дјевојко, ој шејтане,

Три године, - тешке ране!

Долазих ти у бостане.

У самоћи, сваке ноћи,

Љубих твоје црне очи,

Ој, дјевојко, ој шејтане!

Ој, дјевојко, ој шејтане,

Три године тепаш мени:

Алкат-мере мој милени!

Ој, дјевојко, ој шејтане,!

Ја сам теби вјеровао -

Севдисао, уздисао,

А нијесам јадник знао, -

Да тројицу јоште вараш,

Сихиром им очи чараш

Ој, дјевојко, ој шејтане,

Сарајево огњем изгорило

Сарајево огњем изгорило

Сарајево огњем изгорило,

Што си моје срце заробило,

Заробило, у зиндан турило,

Кад ти ништа није учинило!

Осим што је јаче закуцало,

Кад је око Злату угледало!

Осим што је огњем успламтјело,

Кад је усна дотакла јој чело!

Осим што је пјесму разбудило,

Кад је јање на крилу усилно!

Осим што је тешко уздахнуло,

Кад је јарко сунце грануло, -

И лијепо чедо одбјегнуло!

Ашик деда

Ашик деда

Кузум, олум, дјевојчице,

Голубице,

Погледај ме деду стара

Ихтијара!

Погледај ме, не бој ми се,

Не плаши се

Моје с’једе, дуге браде,

Мелек-заде.

Коркма евлад, коркма џанум,

Кучук-ханум!

Сарука се не бој мога

Зеленога!

Ни под њиме б’јела власа,

Преко паса,

Нит рутаве антерије

Од кутније!

Не плаши се, гукни једну

Речцу чедну,

Ја ћу сарук одмотати

И продати,

Стамболски ћу фес купити,

Накривити

На обрву и над око

Понизоко.

С’једу браду обријаћу,

Ошишаћу

Густе праме б’јела власа,

Преко паса.

Антерију ја ћу свући,

И обући

Сај-чакшире са копчама,

Са гранама!

И копаран пеша златни’,

Трокантани

Траболос ћу опасати,

-Дилбер стати!

Кузум, олум, дјевојчице,

Голубице,

Смилуј ми се деди стару

Ихтијару!

Ашик булбул

Ашик булбул

У хаз-багчи ђул ђулио,

Џанум, кузум,

Ђул ђулио, мирисао,

Татли бенум!

На том ђулу булбул виј’о

Кајде јасне,

У севдаху проводио

Часе красне.

Али дође саук-бура

Једног дана,

И потрга гонџа-цв’јетке

Ђулу с’ грана.

Тужио је булбул мали,

Сузе лио,

Ал’ извидат’ ђула није

Кадер био!

У хаз-багчи ђул венуо,

Ђанум, казум!

Крај њег булбул издисао,

Татли бенум!

Јандим ....

Јандим ....

Јандим, јандим! ..... Вај, твој поглед

Сагори ми груди младе,

У згаришту срце лежи,

Измучено и без наде!

Хаста олдум! …. Нема л’јека! -

Мој се живот тихо гаси!

Ја умирем! Ох, невјеро,

Знаш ли, ти ми катил да си!

У кабур ћу сутра лећи,

Ђе вјечити покој влада,

И занав’јек опростити

Срце моје - пуно јада,

Ал’ кад Рози-макшер дође,

Када Аллах судит’  стане,

Ти ћеш њему џеваб дават’

За самртне ове ране!

Исповијед

Исповијед

Не зови ме тако, брате,

јер то није име моје.

Турчин нисам нит ћу бити.

Исто мене перје кити,

Ко и твоје, брате, што је!

Ево руку, пруж’ ми своју,

Погледај ме у очима

Прочитаћеш душе жеље,

Упознаћеш наде вреле

Што их носим у прсима.

Хеј, Србин сам, Србин, брате,

То је моје право име,

Које не бих, за све дао,

А све за њ’ бих жртвовао

Поносно се китим њиме!

Хеј, Србин сам, српско име,

Над све ми је драго, мило,

Ислам ми је вјера света

Ал ми она ништ’ не смета

Да ми куца српско било.

Да за српство срце бије,

За њ’ да дише душа млада,

Да идеал свет ми буде,

Хај, Слобода српске груде

Што вјековим’ трпи, страда!

                                           (1912.)

Јутро

Јутро

Јутро сунце рано уранило,

На се сјајно рухо ударило

Нарли небу на ширине стиже

И са земље таван дурак диже.

Диже дурак са земљина лица,

Санак трже с њених трепавица, -

Севак даде на четири стране,

Вјетар духну од гране до гране.

Вјетар духну и разбуди лишће,

Лишће шушну прену слатке тице

Све оживи. На уранку дана

Севдах пјесма летну са свих страна.

                                                        (1911.)

Моје увјерење

Моје увјерење

Задржати ме нити ће, нит’ могу

На путу мучном и неравној стази.

Нек оштро трње боде, а из ногу

Румене крви нека шикћу млази!

Не, на моме путу, пуном искушења -

Нит’ туп звук гвожђа, нит’ жеженог злата,

Поколебати ми не ће увјерења

Истинам светим у срцу истката!

Кроз трње, кроз мрак, преко провалија

Ступаћу смјелим и одважним кроком

Жуђеном циљу, што удаљен сија

Што душе своје назревам га оком.

На путу том ме задржати неће

Ма и Смрт сама да ми косом прети,

Ступаћу напред докле год ме тече,

На том путу не жалим ни мрети.

                                              (1910.)

Моја мисао

Моја мисао

Под ударом тешким ја клонути нећу,

Што ми скоро вријеме на уздарје носи,

Ни у часу мучну вјечно небо клећу,

Нит ћу туга сузом око да зароси.

Усуде, потегни љуте биче своје,

Не поштеди, шибај, нек крв лије врела!

Али никад мисли не помути моје

Нит очајем ведра набора ми чела.

Ја сам као стијена сурих наших брда

На којој се муња с громовима бије,

Али она стоји непомична тврда

И пркосећ главу у облаке вије.

Јест’ ја чела ведра и мушкога ока,

Очекујем тешке часове искушења;

Ја ћу у смрт поћи јуначкога крока -

Без суза и ваја, с пуно прегорјења!

Ал из крви моје као олуј јаки,

Мисо ће се винут прô наших планина

Оживиће брда, планут камен сваки,

Освета ће љута стићи душманина.

                                                  (1910.)

Хабул ватани минел имâн

Хабул ватани минел имâн

“О, мили доме, како те се сјећам

С болом у души, срцем пуним јада,

О, како милу успомену рађа

Цвијетак дивљи роднога ми града!

Јест, срцу моме милије је много

Дивља и пуста родна груда моја,

Већ плодна поља и цвјетни лузи,

Гдје нарав пружа сва богатства своја.

О, мили доме, гдје обасја мене

Први пут зрачак нашег сунца врућа,

Да л’ још те када твоје вјерно чедо

Вид’јет ил умр’јет од силна чезнућа?”

Тако су некад над постељам’ болни,

С уздахом тешким и бескрајним болом,

Асхаби-кјирам уздисали тужно,

За својом слатком родном грудом голом.

Тако си тужили за Меком,

Кад ради мушрићкиј’ зâла

Мораше хиџрет чинит у Медину,

Што им је братског уточиста дала.

Тужаху тако и лијаху сузе,

За домом својим, успоменама драгим,

О чему су гласи Пејгамберу стигли,

И  не пр’јекорно, већ ријечим благим.

Божји ресул о том зборит стаде

Крај родни како благо је највеће

И дом свој љубит дужност је Муслимана,

„Хабул ватани минел имâн!”- рече.

                                             (1910.)