Сарајка Алмаза

Сарајка Алмаза

Из пјесама “Ашиклије”

Разбоље се Сарајка Алмаза,

Од вèрèма, најтежег мараза.¹) 

Писале јој хоџе Сарајлије,

И дервиши из Синан-текије. ²)

Баке су јој страву саљевале,

И крајчицу њојзи ос’јецале.

Л’јечила је четири хећима,

Који  ‘но су у Стамболу били,

И хећимски илум³) научили

Давали јој свакаква лијека,

Да је кабил,⁴) од тице млијека.

Ал залуду, фајде не имаде,

Гине, вене, злато нехарато.

Крај ње сједи остарјела мајка,

Гледа чедо, гледа лице бл’једо.

Срце јој се у грудима пара,

Сузе крије, ћерку разговара:

“Још два, три дни, материно благо

Мајци чедо оздравиће драго!

Што си тужна, моја мезјимице,

Осмјехни се и разведри лице!”

Ћерка мајку боно погледује,

Осмјехом се горким осмјехује:

“Мајко моја, родитељу мио,

Вакти-сахат⁵) мој се приближио!

Нит ме л’јечи, нит ми салијевај,

Већ ћефине⁶) за мејита⁷) спремај!

Није кабил излијечит’ мене, -

Груди су ми ледом залеђене,

Јер у њима срце није више!

Црне ми га очи уграбише,

Црне очи момка јабанџије, ⁸)

Ах, без срца кабил живјет’ није!”

Јануара 1903.     Осман А. Ђикић

¹) Мараз – болест;

²) Синан-текија – У Сарајеву има једна текија под тим именом;

³)Илум – знање;

⁴)Кабил – могуће;

⁵)Вакти-сахат – суђени час;

⁶)Ћефин – бијело платно, у које Муслимани завијају мртваце;

⁷)Мејит - мртвац

⁸)Јабанџија - странац

Босанска Вила бр. 8  1903.